- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Opet da se pri­sje­ti­mo ma­lo Zo­ra­na Ži­ži­ća, i nje­go­ve ri­je­či. „Cr­na Go­ra je ze­mlja ču­da“. Smi­sa­o­na in­to­na­ci­ja bi­la je da­ka­ko ap­so­lut­no ne­ga­tiv­na. Du­hov­no go­spod­stvo, ako ga još ne­gdje ima, tre­ba or­ga­ni­zo­va­no iz­ga­zi­ti, ko­lek­tiv­no pol­tr­on­stvo do ne­ba dig­nu­ti. Ta­kvo je sta­nje du­ha za­vla­da­lo ostat­kom Cr­ne Go­re, ko­ja vi­še ni to ime ne tre­ba da no­si. Tre­ba joj pri­đe­nu­ti ne­ko dru­go ime. Tre­ba joj da­ti ne­ko ime ko­je ni­je ime, kao što ni ona dva „slo­va“ ko­ja su do­da­li azbu­ci, ni­je­su slo­va. Ni­je­su slo­va ni vi­dje­la, a pra­ve se da su slo­va. Kao što se i NA­TO-Cr­no­gor­ci pra­ve da su slo­bo­da­ri - ne­ki to­bož lju­di i ju­na­ci. U Cr­noj Go­ri su se is­kri­sta­li­sa­li ap­sur­di. Ako je taj ap­surd ta­ko mo­gu­će ka­za­ti. Do­šlo se do kraj­njih for­mu­la ap­sur­da. Eto, u tom smi­slu je „Cr­na Go­ra ze­mlja Ču­da“. To je Zo­ran Ži­žić re­kao kad je već bio iz­gu­bio am­bi­ci­ju za vla­šću. Kad je oko se­be uočio sme­ti­ko­lo pol­tro­na i umo­lo­ma.
Zar ni­je po­sled­nji ap­su­rd Cr­ne Go­re da je nje­na vlast sla­vlje­nič­ki pre­da­je NA­TO oku­pa­ci­ji? Ako je u Cr­noj Go­ri bi­lo ne­što po če­mu su je lju­di i na­ro­di uva­ža­va­li, to je ta iskra slo­bo­de. Šta je ona ako se ta iskra pri­da­vi i uga­si? Vi­še i gr­đe od ni­šta! Eto, to su ta no­va „ču­da“ Cr­ne nam Go­re. Kri­stal be­smi­sla, slo­vo ne­bi­ća, azbu­ka raš­čo­vje­če­nja. Raš­ča­ra­na, raš­čo­vje­če­na, obez­lju­đe­na, po­ru­ga­na cr­na ze­mlju­ri­na. U Cr­noj Go­ri ni­ko­go­vi­ći su bi­li oni od ko­jih su lju­di okre­ta­li gla­vu, ili su im slu­ži­li u ja­du da se na­smi­ju. A, evo da­nas, u NA­TO pro­pa­gan­di, u hi­ste­rič­nom ko­lek­tiv­nom odu­še­vlje­nju, pro­gra­mi­ra­ju se na­ve­li­ko ni­ko­go­vi­ći kao rje­še­nje cr­no­gor­ske enig­me. Ako ni­je­si ni­ko­go­vić, ne­moj se ja­vlja­ti da si živ. Ako si ni­ko­go­vić, ima­ćeš sve, a pa­met i obraz ni­za­šta ne tre­ba­ju. I to su, Ži­ži­ćem na­zna­če­ni ap­sur­di ko­lek­tiv­ne psi­ho­pa­to­lo­gi­je, sla­sno­ma­zo­hi­stič­kog sa­mo­u­ni­že­ni­ja. Po­bje­da pa­kla i mi­ra?
Ne, ne­ma kra­ja ni cr­no­gor­skim ra­na­ma, ni cr­no­gor­skoj sra­mo­ti. Ni cr­no­gor­skoj ko­ro­ti. U no­vu ko­ro­tu se obla­če oni ko­ji su da­li ži­vot Cr­noj Go­ri. Pe­tro­vi­ći ku­ka­ju iz mo­zga. Sa­mo Ze­ko Ma­li ne zna šta da ka­že. Bo­le ga ra­ne, bo­li ga ži­vot, bo­li ga is­tok i za­pad. Sve­ti Pe­tar ni cr­ni, ni bi­je­li. Vla­di­ka Ra­de, na­pi­jen žu­či, ka­že: ,,Znao sam da će se na­ko­tit' sit­než i ne­soj po Cr­noj Go­ri. Osta­de ni ze­mlja bez gla­va­ra, ne­kr­šću se po­lja usmr­đe­še, zdru­žio se Tur­čin s Cr­no­gor­cem, odža ri­če rav­nom Pod­go­ri­com ... a ja šta ću, ali sa ki­me ću, o pro­kle­ta ze­mljo, pro­pa­la se, ime ti je stra­šno, na­o­pa­ko...“
Li­je­po bi bi­lo da nas ne­ma. Đe ova­ko po­smrt­no ži­vje­ti, u sra­mo­ti da­ne pro­vo­di­ti. Dru­ži­ti se sa sjen­ka­ma... Jel' ta­ko, Ha­mle­te, vi­diš, tru­li­na je ve­li­ka u Cr­noj Go­ri, u ko­joj ni­kad ni­šta ni­je tru­nu­lo ne­go ne­lju­di - za ži­vo­ta? O da mi je po­lu­đe­ti, se­stri cr­noj, gla­va­ri se ska­me­ni­li, kam im u dom. Sve pro­da­še, što ima­še, na­ma pra­zno!
Nor­mal­no je da pre­đe­mo na tu­žba­li­ce. So­fi­sti­ci­ran je­zik će nam pla­sti­fi­ci­ra­ti sr­ce, osta­vi­ti nas bez mr­sa ljud­sko­ga. Ali ovo je hi­gi­jen­ski pro­gram, onih ko­ji su uze­li da nas za­čas pre­to­pe i is­pro­gra­mi­ra­ju, di­vljač jed­nu ne­zna­ni­ju cr­nu, sit­než ljud­sku i ot­pad Čo­vje­ka. Ne­ka ide sve đa­vo­ljim tra­gom, Cr­noj Go­ri kad ne­ma li­je­ka.
Dža­ba se pre­mi­šljaš, Ha­mle­te, tvoj Po­lo­ni­je je sve na­ vri­je­me ura­dio. Mu­či se ko­li­ko ho­ćeš, crk­ni, puk­ni. Na­đi ga­vra­na da ti klju­je dži­ge­ri­ce. Moj Da­ni­lo, gla­vo Cr­ne Go­re, dža­ba si je diz'o u zvi­je­zde, da­nas ko­sti ve­li­kog Nje­go­ša ga­zi no­ga svjet­sko­ga olo­ša.
Sa­mo gla­so­vi pro­šlo­sti, ka­žeš? Da sa­mo gla­so­vi iz pro­šlo­sti. Jer smo osta­li bez ime­na i gla­sa. Kr­klja ni­šta­vi­lo po uli­ca­ma, u skup­šti­ni umor i sra­mo­ta - ži­vlji se ko­pa­ju. Iz pro­šlo­sti sa­mo do­la­ze ži­vi gla­so­vi. Pro­šlost nam je je­di­na bu­duć­nost. Ko je ne­kad ne­što re­kao, ni­kad ne umi­re. Sa­mo su ri­je­či ži­ve, je li ta­ko, Ha­mle­te, za­što sa­mo pro­vo­ci­raš, svi­jet ti se u ad pre­tvo­rio? Do­sa­di­li su ti ovo­li­ka sit­než i ne­so­ji oko te­be. Po­lo­ni­ja ćeš zga­zi­ti ko bum­ba­ra. Ili ćeš, taj pr­lja­vi mi­jeh, vre­ću sra­mo­te - pro­bo­sti tvo­jim ma­čem, ko šu­ga­vog psa?
(Autor je knji­žev­nik)